Ljiljana 15 dana NIŠTA NIJE POJELA: Ovo je razlog za to

Povremeni post čovečanstvo praktikuje od postanka religije, a i medicina kaže da post uglavnom utiče blagotvorno na zdravlje, ali samo pod uslovom da je vaše telo sasvim zdravo i da je post kontrolisan.

Ako ste religiozni, znate da postoje četiri velika posta godišnje. Pa ipak, većina vernika ne može da ih u potpunosti isprati. Ovo je priča o Ljiljani koja post praktikuje sasvim drugačije. Deluje medicinski nemoguće, ali Ljiljana Meter (38) iz Zagreba, kaže da tako živi.

Čak ni običan post ne bi trebalo da započinjete bez saveta sa lekarom, a na Ljiljanin rigorozan režim ishrane ne treba da ni da pomišljate. Ovo je njena priča.


– Od početka ove godine nisam unosila hranu u organizam 64 dana – kaže Ljiljana. Naravno, ne u komadu – poslednji period posta trajao joj je 15 dana. Za to vreme pila je samo sokove i vodu.

Ljiljana je inače, instruktorka joge, zaljubljenik u pilates i orijentalne plesove i majka troje dece.

– Od tih 64 dana, 20 ih je bilo na sokovima što je mnogo jednostavnije i lakše za izdržati jer simptomi početnog detoksa nisu toliko jaki kao kada se uopšte ne piju sokovi, već samo voda, topla limunada (eventualno s đumbirom) i čajevi. Tako sam ja radila – obašnjava nam ona.

Ona je sa jednodnevnim postovima počela, kako kaže, nakon što je prestala da doji treće dete.

– Celu trudnoću su mi lekari naglašavali da je beba izuzetno krupna. Kako su moja prva dva porođaja prošla savršeno, svima sam u bolnici naglasila da me ni slučajno ne vode na operaciju jer će moja koža izdržati sve to. Dobar deo tudnoće sam provela u strahu od tog porođaja za koji su prognoze bile da će dete biti blizu 5 kg. Moj sin se rodio savršen, sa 3650 kg i ja sam jecajući od sreće kada je sve završilo osetila enormnu zahvalnost bogu i u glavi mi je sevnulo da ću da postim u ime te zahvalnosti – da vratim bogu za ovo što mi je dao, za njihovo zdravlje. Nije mi čak ni palo napamet da postim na hlebu i vodi, kako to neki zagovaraju. Postila sam svakog petka, najčešće na suvo. Prve petke sam ležala kao bolesna i tresla se od hladnoće. Zimi se dok postimo hladnoća ustostručuje jer krvotok usporava s cirkulacijom krvi pa je hladnoća u telu neobično jaka. Da se nisam zavetovala, kunem se da bih odustala već u prvim nedeljama, jer bilo je baš teško provesti oko 36 sati bez hrane. Ipak, vremenom je sve išlo lakše – opisuje nam Ljiljana svoje početke.

Razlozi za njen post su, dakle, duhovne prirode, a Ljiljana je uverena da pored blagotvornog dejstva koje je osetila na telu, i duša oseća promene nabolje.

– Post nas uvodi u izmenjeno stanje svesti u kome osećamo povezanost sa svim stvarima koje nas okružuju. Iskreno, uvek mi je to grljenje drveća o kome pišu naveliko u poslednje vreme bilo pomalo bizarno dok me jedan jablan nije „pozvao“ da ga zagrlim dok sam šetala psa. Iskreno, da me nije bilo stid – jer šta ako me neko vidi – ostala bih tako i nekoliko sati obavijenih ruku oko njegovog debla. Isplivale su neke stvari iz detinjstva pa i oplakah gorko. U postu uvek isplivavaju emocije. Kod prvog sam bila toliko zaljubljena u svoju porodicu da sam ih samo grlila, ljubila, mazila sve redom… Već drugi post me udarilo na kontru pa mi se samo ćutalo i bivalo sama sa sobom u meditaciji što je nemoguće uz troje dece. Puno se toga podiže. I ne bude lepo. Puno suza se prolije. Ali to je dobra vest, jer ne može nas ništa napustiti bez da nam mahne s jednim „baj, baaaj“. Sve stvari koje smo potisnuli postom isplivavaju pa ih ujedno i osvešćujemo i na kraju čistimo – uverena je Ljiljana.

Iskustvo posta, kako ona kaže, nezamenljivo je.

– Sećam se jednog posta i hodanja po stepenicama. Stepenice su veliki napor u vreme suvog posta, i ja sam osećala nemoć i razmišljala kako ovako verovatno izgleda starost i umiranje. Odgovorno tvrdim da posteći umiremo, uvek nečemu i za nešto. Za stare poznanike koje odrađujemo jer moramo, za neke prijatelje, za hranu koju jedemo, za akohol makar bio tek povremeni uz ručak, za sistem koji nam je nešto nametnuo, za razna uverenja… Kao da nas napuštaju slojevi koje smo sami sebi nekako zalepili. Iako je bolno, sjaj koji izbije na površinu je očaravajući. Do te mere da se gledaš u ogledalo i ne veruješ kako si lep. Nešto iz očiju kao da blista, lice se očisti kao i koža, kosa je nekako mekša i drugačija. Postaješ mekši. Iako to ne znači da ćeš svakom nedobronamerniku dopustiti da te gazi. Ne!!! Nikako! Baš naprotiv, skupićeš snagu i napokon se odupreti stvarima koje su ti postale sulude, a sistem te na njih tera. Suprotstavićeš se ljudima koji te gnjave svojim problemima, a ne rade baš ništa da ih reše. Odbićeš napokon roštilje na koje bi bilo red da ideš iako je videti komade životinjskog tela na roštilju tebi postalo jezivo, morbidno, svirepo… da ne nabrajam dalje. Ali napokon ćeš reći NE – kaže Ljiljana.

Osim duhovnosti, Ljiljana tvrdi da se i njenom telu dešavaju dešavaju pozitivne promene.

– Nisam zbog toga počela da postim, ali eto, to je jedna pozitivna nuspojava. Naime, imam artrozu kuka od sedme godine. Lekari su mi rekli da ću da budem srećna ako dođem do 40. godine bez veštačkog kuka, a ipak ja sam sigurna da to neće biti scenario jer povremene upale koje sam imala i od kojih sam znala brojati korake i do toaleta, posebno nakon poslednjeg porođa, jednostavno su nestale. U zglobovima se jako dobro oseća dobrobit posta – uverava Ljiljana.

Post mnogi vide kao sjajnu priliku da se reše viška kilograma, ali Ljiljana naglašava da, to nije tačno. Jer telo nakon izgladnjivanja vrlo brzo vrati kilograme.

– Po dva do tri kilograma vrati se već sa prvim standardnim obrokom – naglašava Ljiljana i dodaje da njena metoda odgovara njoj, i da nije obučena niti pokušava da ikome savetuje nešto u vezi sa postom. To je, kaže, ono što njoj odgovara.

– Moj stav je da u nečisto telo ne dolaze duhovna iskustva za kojima ja tragam. Verujem da smo svi mi čudesni i moćniji od onog što o sebi verujemo. Roditelji, školski sistem, a posebno religija, usađuju nam posebne programe i strahove koji nas progone i drže u mestu. Zato mislimo da smo maleni i da nismo vredni i bitni, a uverena sam da je istina drugačija. Svi smo mi jedni drugima poštari, (m)učitelji i još mnogo stvari. Svi ovozemaljski uspesi ne vrede ako u duši nemamo mir, pa zato svako treba da zasuče rukave i uradi nešto za sebe i druge bez ikakvih očekivanja. Treba služiti čovečanstvu i prirodi, a ja samo radim ono što u ovom trenutku mog evolutivnog razvoja osećam kao najbolji izbor – zaključuje na kraju Ljiljana.

T.G.